Spotter Blogtrotter

BLOG: Pogled sa terase lovca na lišće

Blog br. 4:  Kukavičje jaje sibirskog tetreba

By Spotter Blogtrotter

Žali mi se prijatelj kako se razočarao u ljude, kako su ga mnogi ostavili i izdali bez valjanog razloga, samo tek onako…; saosećajno razočarani čovek u svoju intimnu okolinu!

Ne može se biti razočaran u nekog ili u nešto, ako se ne veruje i ne očekuje nešto od nekog. Vrlo je prosta jednačina, koju razumno biće tipa: Čovek!,  ne kapira ni posle ponovljenog razočarenja.

A, baš na tu kartu ljudske sistemske greške igraju razni prodavci magle, iluminatori i kreatori istorije kroz vekove: narodu kome jednom prodaju rog za sveću, zauvek je dodeljena uloga deteta u cirkusko-madjioničarskoj predstavi!

Tako mi na pamet pada jedan reminiscentno-hronološki kroki, ili šta su nam sve poturali ko kukavičje jaje poslednjih dekada: tako smo verovali, pa se razočarali u neku laboratorijsku uniju južnih Slovena; slepo verovasmo, pa se debelo razočarsmo u nekog bravara-zagorca, kad ono- on samo to nije bio;  malo posle njega, već slobodno verujemo vodji sa cvetom u kosi, ali je taj njegov cvet, nažalost, umesto polena imao barut; za potonje vodjice, tipa bradata narkomančina, mafijaška pudlica, studentski Boss, neobavešteni mačkar ili spodoba nastala ukrštanjem Pinokija, Kalimera i Supermena, i za količinu Konačnog razočarenja dobijenog od njih, neću ni da trošim reči.

Reakcija nas „razočaranih verovatelja“ najviše liči na ponašanje zaljubljenog, pa ostavljenog sibirskog tetreba: okomiti susret kljuna i stene, sa srdzbom i do ponovnog „zatetrebljivanja“!

  Blog br. 3  :  PTICE SELICE

    by Spotter Blogtrotter

    U letnjim mesecima su zavičaji puni efemernih i dijasporičnih migranata, najčešće  ekonomskih, koji  se nepogrešivo vraćaju u "pm". Hrabro pošavši trbuhom za kruhom u beli svet, ostali su verni delu svog života provedenog u mestu rođenja ili u kraju predaka, u koji obavezno svrate u vreme kolektivnih ferija.

Svaki zavičaj, pa i ovaj moj kome sam naivno ostao veran za razliku od njih, im se oduži na način da je svake godine sve manji, sve stariji i sve tužniji, u odnosu na ono što oni pamte kao mesto gde su negde bili mladi i lepi. Ali to njima uopšte ne smeta, oni će i dogodine doći na izvor svoje reminiscencije i moždanom memorijskom karticom, još jedanput, ovekovečiti sve staze svog detinjstva.

    by Spotter Blogtrotter

   „Debeli gracki golubovi i dalje seru po našu istoriju “-  je moj omiljeni urbani grafit, gde je gracki dato sa „c“, nastao pred sam  kraj prošloga veka i milenijuma, dole negde na keju pored reke. Kritički osvrt samosvesnog mladog čoveka, najverovatnije, na stanje u kilavim opštinskim strukturama, sa prenamnoženim opštinarskim kanc“u“larijskim pacovima i korupcijskom javašluku kao stanju svesti, sada bi odgovarale mnogo teže reči i kvalifikacije, jer kod nas uveliko važi pravilo da od goreg uvek može još gore.

Sinoćnji primalno-instinktivni događaj, spontano mi naježivši kožu leđa i podlaktice, natera me da se setim i da ponovo osetim. A evo šta se ustvari zbilo: na platou ispred ovdašnje opštinske kuće, negde odmah posle Slagalice, začuše se zvuci rifa na solo gitari! Nenaviknuta lokalna ušesa na nešto što nije etno i turbo folk, na nešto što nije neka „prcijada“ ili svinjski bal, bojažljivo se načuljiše, a kad tamo neki simpatični mladi čovek, nonšalantno obučen i skromnog pogleda, cepa solo deonice na svojoj gitari na struju, „ jede gu“ čuh  da neko prokomentarisa! Doneo baja mali akumulator, uključio svoje pojačalo, pustio na ritam mašini matrice omiljenih rok hitova, Animalsi, Zepellini, Dire Straites, Hotel Kalifornija... je samo nešto što sam prepoznao, a mislim da je svirao i neki bluz.

Sjajni muzičar Ivan iz „Niš“, putujući sam po bliskom i dalekom svetu, sinoć je efektno podsetio „ debele gracke golubove“, nesistematizovane nekulturne poslenike i megalomanske autore kult-ur-inar-nog leta ovdašnjeg,  da za oplemenjivanje duše tako malo treba!

Malina se bere očima           

       Postoji deo Frutije gde su jutarnje rose i celodnevne magle neminovne, a odnos sunčanih i kišnih dana optimalan; gde su žene muškobanjasto krakate i bez simbola plodnosti kao fetiša, al skockane fes, a muškarci plitkoumno prepotentni, betonirani brljom i pivom, al vredni i mučeni ,brate, za trojicu!; još bi u opisu moglo stati i ono da su tamo kavane pune u 8 ujutru, kafa+rakija+kisela su pod obavezno, da banke konstantno nemaju para, zbog isplate otkupa legalnim tokovima, da im nije smetalo to što  nas najveći komediograf uzgred i podrugljivo pominje njihov kraj, koji je udostojio jednom jedinom jednodnevnom posetom, a da mu  oni u čast priredjuju neku “Jadu”, u poplavi sličnih letnjih manifestacija, i da ne zaboravim: ovde se kineska robna kuća zove “ Pariz”!

E, u jednom takvom  brdsko-planinskom području, koje polako postaje oaza voćara, berača i hladnjačara,  obilno uspeva najskuplje voce u patriji, koje je zbog toga izlozeno junsko/julskom desantu sezonaca/beraca iz matice i dijaspore; crnačka pečalba, dobro je motivisana zaradom i visokom otkupnom cenom “kurčeve maline”, kako joj ovde tepaju, iako bi bez nje bili migrantska sirotinja raja.

Kratak kurs za berače-pocetnike, a svi ćemo kad-tad proći nekim malinjakom u pet ujutru, sadržao bi sledeća uputstva: ne prepunjuj gajbe, ne provlači ruke na drugu stranu, saginji se i beri do zemlje, kupi opale, beri redom, ne kidaj repeljke i ne beri zelene, ne boj je se nije kopriva, praznici ne vaze za berače, osim ako nema sabora, uz naravno najvredniji savet, maltene beračko naravoučenije: malina se bere očima, znači snimiš zrelu, tamnu i jedru, staviš ruku ispod i ona sama u šaku!